Alternativni izvori energije

Nekonvencionalne metode proizvodnje energije, kao što su eolska, hidroelektrična i geotermalna, čine manje od jednog procenta ukupne proizvodnje energije u svetu, ali mogu da igraju važnu regionalnu ulogu u skladu sa ekonomičnošću i raspoloživošću. 

Pomoću hemije su razvijene solarne ploče za fotovoltaično dobijanje toplotne i elektricne energije, laki propeleri ojacani ugljeničnim vlaknima pri korišćenju energije vetra, specijalni cementi i metalne turbine za hidroelektrane, kao i nerđajući materijali za eksploataciju geotermalnih izvora.

Izgradnja solarnih ćelija velikog kapaciteta za proizvodnju toplote i energije, turbina za vetar ojačanih ugljeničnim vlaknima za iskorišćavanje eolske energije, specijalnih cementnih i metalnih turbina koje se koriste u hidroelektranama i raznih nerđajućih materijala koji se upotrebljavaju na geotermalnim izvorima odvija se zahvaljujući širokom spektru hemijskih istraživanja i razvoja.

Шта је то алтернативна и слободна енергија

Алтернативни извори енергије која обнавља и која је непотрошива – слободна енергија

Слободнаенергијајеуниверзално,природно непотрошиво обиље енергије које је бесплатно и неограничено на располагању свим људима, попут ваздуха. Квантна механика је показала да је свемир узбуркани казан енергије са честицама које непрестано настају и нестају.

Др Харолд Е. Путхофф с Универзитета у Кембриџу је међу првима измерио енергију свемира, на његовој апсолутно најнижој могућој температури – температури од нула степени Келвина. На тој температури би, према Њутновој физици, престала сва кретања молекула и атома и не би се мерила никаква енергија! Уместо тога, Путхофф је пронашао оно што је назвао „кључајућим лонцем“ енергије, након чега је та енергија добила име енергија нулте тачке („Зеро-Поинт Енергy“).

Харолд Е. Путхофф је доказао да празан простор уопште није празан. Вакуум је у ствари обиље, обиље енергије, енергије нулте тачке. Између поља нулте тачке и физичког простора се непрекидно одвија размена енергије,  непрекидно креирање и деструкција материје ни из чега, по једноставним математичким законима. У наш физички свет из ниоткуда не долазе само фотони, већ и све врсте елементарних честица. Како дођу из поља нулте тачке, ове честице се појављују у нашој физичкој реалности само на  хиљадити или милионити део секунде,  а онда опет нестају у празнини. Те форме мистичних честица су назване виртуалним честицама, јер нису довољно стабилне да би остале у нашем реалитету. Поље нулте тачке је квантна пена виртуалних честица и фотона. Наш свемир никада не мирује, чак ни у “празном” простору!

Јохн Wхеелер и Рицхард Феyнман с Принстон Универзитета су први проценили енергију нулте тачке. Израчунали су да би шољица енергије нулте тачке била довољна да сви океани света прокључају. Еквивалент у маси енергије нулте тачке, коришћењем Ајнштајнове једначине за енергију  Е=мц2 је 1094 грама/цм3,  што је више материје по кубном центиметру од укупне масе целог свемира.

Српски научник Никола Тесла је још 1900. године тврдио не само да у вакууму постоји огроман енергетски потенцијал већ и да таква енергија може да се укроти, што би практично био неисцрпан енергетски извор – имали бисмо довољно бесплатне енергије за цео животни век и могли бисмо да завршимо са свим сиромаштвом у свету коришћењем и само малог дела те слободне енергије.

Слободна енергија није опипљива, није видљива али то никако не би требало да значи и да не постоји. Закон о одржању енергије је без сумње у праву када каже да се из било ког система не може одвести више енергије него што се у њега унесе. Међутим, то не значи да не можемо добити више енергије од система него што смо МИ у њега унели. Једноставан пример је соларни панел на сунцу. Добијамо електричну енергију од панела, иако нисмо ми ставили сунчеву енергију у панел – сунчева енергија је стигла сама. Ако бисмо, уместо соларног панела, имали уређај који апсорбује део енергије о којој говори квантна механика и даје, рецимо, електричну енергију, то не би било толико другачије. Већина људи би рекла: „То је немогуће!“, али ова реакција се заснива на чињеници да ово море енергије не можемо да видимо. Да ли би требало онда да кажемо да је немогуће да телевизор ради зато што нисмо у стању да видимо телевизијски пренос сигнала. Исто тако, ваздух не видимо и не можемо да га опипамо, али знамо да постоји – осећамо га на телу као ветар, очима видимо ураган, а удисање ваздуха је једини начин да живимо.

Почетком двадесетог века, изумитељ неизменичне струје, полифазних мотора и генератора, ротационог магнетног поља, радија, телеаутоматике, изумитељ на чијим се патентима заправо заснива енергетика читавог двадесетог века, Никола Тесла, непрепознати научник будућности и отац модерног Покрета нове енергије, како га многи данашњи истраживачи називају, је потпуно усамљено радио на научном објашњењу космичких процеса.

Он је први пут изнео своју запањујуће нову идеју, пренос бесплатне струје по целом свету, исте 1893. године када је и заслепео друштво осветљењем Светске изложбе. На угледном Франклин институту из Филаделфије, Тесла је говорио о земљиној разонанци. Земљина резонанца је био део његове визије о бежичном преносу струје. При томе се радило о томе да се електрични импулси одашиљу са прикладном фреквенцијом, односно, брзином вибрирања кроз земљу, да би се произвели енергетски таласи, исто као што и жица клавира почне да вибрира када се на неком другом инструменту, у истом простору, произведе тон на који је жица подешена.

Неки истраживачи Тесле верују да је он могао да постигне да зрак измедју горње атмосфере и земље ступи у резонанцу, што би одаслало таласе енергије коју би онда само требало ухватити антеном. Таква резонанца значила би испуњење Теслиних снова о преносу струје од места до места без икакве употребе жица.

Истраживања Оливера Ницхелсона, научника и историчара из Утаха, указују на то да је Тесла  вероватно већ тада радио на свом генератору „слободне енергије“, пре него што је разрадио већи чланак за издање часописа Центрy из јуна 1900,  у коме се описује бежични пренос енергије.

Никола Тесла је својим проналасцима из подручја физике и електротехнике много учинио за добробит човечанства, много учинио за заштиту животне средине али, да је дошло до реализације његовог патента за коришћење космичке енергије, сада бисмо свакако имали један сасвим другачији, бескрајно бољи свет у коме би његова фрее енергy рушила све познате политичке системе јер је неограничено доступна свима, без разлике.

О овој енергији је до данас углавном све остало у домену фантазије, али има и оних који су уверени да је Тесла почетком тридесетих година успео да свој аутомобил Пиерце – Арроw, који чак ауспух није ни имао, помоћу антене „пуни“ космичком енергијом. Иако оспорено тврдњом да је Никола Тесла за покретање свог аутомобила користио струју из електричне централе на Нијагари, ту је свакако реч о епохалном изуму бежичног преноса електричне енергије који до данас није решен, због струјних профитера који су тај патент сакрили, слутећи своју пропаст у коришћењу струје чији се пренос не може наплатити, јер се преноси бежично.

Оливер Ницхелсон и Цхристопхер Бирд, сматрају да су Теслине: „… представе биле толико напредне да наука и индустрија његовог времена нису биле у стању да схвате њихову бит и димензије.”

У времену када се економски развој суочава са проблемима глобалних могућности обезбеђивања довољне количине енергије, јер су у значајној мери смањене резерве фосилних горива, чијим се сагоревањем данас у највећој мери добија енергија, и потребе да се смањи емисија штетних гасова – узрочника климатских промена које мењају живот на земљи, утичу на сва жива бића и, угрожавајући природне ресурсе, доводе у питање и нашу базу за живот, алтернативни извори енергије,  који се налазе у природи и имају карактеристику да се обнављају у целини или делимично (обновљиви извори енергије), представљају приближавање Теслиној идеји о коришћењу слободне енергије.